Blog
Usamljenost naših ljudi u inostranstvu - Vratiti se ili ostati?
Usamljenost kod naših ljudi koji žive u inostranstvu često ih navodi na razmišljanje da li da se vrate u svoju domovinu
U poslednjih nekoliko godina, moji klijenti su uglavnom ljudi iz Srbije, Bosne i Hrvatske koji trenutno žive i rade u inostranstvu – u Nemačkoj, Austriji, Americi... Najčešće se javljaju zbog problema sa anksioznošću, depresijom i burnout-om. Glavni razlog tome je osećaj usamljenosti a mnogi su zaista fizički sami jer nemaju dovoljno ljudi oko sebe sa kojima bi mogli da se povežu.
Osim usamljenosti, često osećaju i prazninu, neispunjenost i gubitak motivacije. Iako su postigli ono što su želeli – bolji posao, veću platu, sigurnost – unutrašnje zadovoljstvo izostaje. Nedostaje im toplina odnosa, osećaj pripadnosti i lakoća komunikacije na maternjem jeziku. Ponekad kažu da se osećaju kao stranci, ne samo u tuđoj zemlji, već i u sopstvenom životu
Razlika u mentalitetu je velika, a njihove potrebe i želje često se razlikuju od onih koje ima većinsko stanovništvo zemlje u kojoj žive. Jedna mogućnost je prilagoditi se novom okruženju, ljudima i uslovima, ali to ponekad nije lako ili uopšte nije moguće. Uz to, tempo života je ubrzan – mnogo rade, iscrpljeni su, a malo vremena ostaje za njih same i za negu njihovih potreba.
Sećam se jedne klijentkinje koja se nikako nije mogla navići na klimu u zemlji u kojoj je živela. Često je govorila kako joj nedostaju sunce, bliskost sa ljudima i spontanost u svakodnevnim interakcijama. Vremenom je postala bezvoljna, osećala je da se polako gasi i da gubi osećaj smisla. Takvo osećanje je pokušala da reši čestim odlascima kod svoje porodice ali dugoročno joj se to nije isplatilo. Tek nakon što je povećala svoje aktivnosti i stekla nove prijatelje, njeno emotivno stanje je bilo stabilnije.
Ljudi trebaju ljude. Potrebna nam je zajednica – porodica, prijatelji, kolege, poznanstva iz kraja, sa grupnih treninga, iz omiljenog kafića. Kada toga nema, kada se nađemo u zemlji u kojoj ne poznajemo nikoga i gde je mentalitet takav da je fokus samo na radu, osećaj usamljenosti može postati preplavljujući.
Život bez dovoljno socijalnih kontakata može dovesti do anksioznosti, depresije i osećaja unutrašnje praznine. Tada se ljudi često obraćaju za pomoć terapeutu. Loša vest je da psihoterapija ne može magično popraviti situaciju dok ne napravimo konkretne promene – dok ne uspostavimo kontakte i ne izgradimo odnose. Dobra vest je da terapija može biti snažan saveznik u tom procesu. Može nam pomoći da razvijemo nove veštine upoznavanja, da prevaziđemo strah od odbijanja i da pronađemo načine da izgradimo osećaj pripadnosti – čak i u novoj sredini.
Pitanje vratiti se ili ostati ne mora biti dilema koja traje zauvek. Uz psihoterapiju možemo najpre iscrpeti sve druge resurse – naučiti kako da se povežemo sa ljudima, pronađemo podršku i izgradimo osećaj pripadnosti. A ako, i nakon toga, osećaj nezadovoljstva i usamljenosti ostane, tada možemo doneti odluku o povratku – svesno i bez osećaja neuspeha, već sa spoznajom da smo pokušali sve što smo mogli.
